S početka decembra pozdravila sam vas sa svojih 10 predloga za lepši kraj godine koji sam i sebi želela da ulepšam. Nakon toga se povukla i javljala vam se sličicama prazničim i porodičnim i po kojom svojom rečju ili citatom. Osetila sam da mi treba povlačenje.
Nisam od onih koji se žali na predhodnu godinu, jer kada premotam film unazad, pogledam sve zahvalnosti koje sam zapisala, prebrojim svoje najdraže ljude i uvidim da su svi sada dobro i na broju, sagledam sve okolnosti, kontekst, sebe u svemu tome i sve one sa kojima sam dolazila u dodir, ne bih bila istinita kada bih se žalila.
Kraj godine mi je doneo osećaj težine na ramenima, psihičku iscrpljenost, umor od trajanja nečega što ne znamo koliko će još trajati. Nezgodna je ta nepredvidivost, osećaj da može da se zatrese pod nogama kao u nedavnom zemljotresu koji se osetio i u višespratnici u kojoj živim, a dolazi iz tačke kilometrima daleko.
Zato mi je više nego ikada trebao ventil… zaron u sebe. Zaron u knjige. Zaron u pisanje. Što manje spoljnih uticaja. Ekrana. Objavljivanja. A kada su se misli presložile, umor splasao, iscrpljenost nestala zajedno sa glavoboljama, došao je na red pogled kroz prozor, a zatom i izlazak.
Jednog neponovljivo lepog dana je taj izlazak imao miris ružine vodice, uz osećej mraza na licu i vrhovima prstiju, uz jedan divan ženski razgovor i uz osmeh plavooke devojčice. Neponovljivo.
I onda, malo po malo, dođe preokret.
Vratiš se sebi. A to osvestiš u trenutku.
Tako sam nedavno u jednom razgovoru izgovorila rečenicu da ne želim nikoga da zabavljam shvativši to dok sam tragala po kutiji imena, lica, uspomena i reči. I sve to skupa čini sublimat sastojaka koji kaže osmehni se, ti to možeš, verujem u tebe. Šalju talas ohrabrenja i vere koji ulazi u kosti, mišiće, srce i kožu. Okreće mi pažnju koje su dobre, pokretačke, pozitivne, zbog kojih se dobro osećam i dan počinjem sa energijom koja je na takvom nivou da ne da prostora velikoj oscilaciji. Emotivnoj. Umnoj. Telesnoj.
„Though no one can go back and make a brand new start, anyone can start from now and make a brand new ending.“ — Carl Bard
Pomenula sam već zaron u pisanje, jer pisanje je dobra luka. Lekovito mesto … i ne treba tu mnogo mudrovanja. Inspiracija za pisanje se može pronaći svugde. Nekada za inspiraciju pomažu slike. Nekada zvuk muzike i rečenice koje čujete od drugih ili ih vi izgovorite. A nekada je to kao ovih dana u mom slučaju MIRIS. Tačnije više njih. Divlji kesten, neven, lavanda, ruža ili zvezdasti anis. Neverovatno kako cela teglica miriše na njega, a i kuhinja, jer sam ga skuvala sa rižom.
Zato hvatajte inspiracije u letu, čak i tamo gde im se najmanje nadate.
