Pre samo četiri meseca, tik kako sam sletela na Surčinski aerodrom letom iz Amsterdama, sva zbunjena i nestrpljiva, cupkala sam ispred kućice za pasošku kontrolu u želji da mi policajka što pre vrati pasoš i da znak da prođem. U tom mometu, taj znak je značio toliko toga.
Da je sve u redu.
Da mogu da uđem u svoju zemlju.
Da mi niko neće reći “Morate se vratiti odakle ste došli, jer tako nam je rečeno”.
Da ne moram da prebledim kao momak pre mene koji je nekim čudom stigao iz Amerike, a onda shvatio da prvim sledećim letom mora da se vrati. I da mu rečenica “Ali roditelji me čekaju” i sav stres koji je pretrpeo ne znače ama baš ništa.
Da se sve menja iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan.
Da sa maskom na licu koju sam prvi put tada stavila u avionu, počinje neka nova era pod maskama, pod velom neistina, konfuznih dešavanja, globalnog zbuna, svetske pandemije protesta, a sve to u momentu kada nam se poručuje da nastupa New Normal.
Pa, da li je onda sve u redu? Da li je normano? Ili New Normalno.
Mnogo toga uopšte nije New. Normalno je prilično rastegljiv pojam. Ali ono što je New jesu neka nova pravila igre, u čijoj kutiji postoji tabla, kockice, pijuni, kartice, ali nema uputstva za igru. Ili ga barem mnogi od nas nisu našli.
Igra pod maskama
U ovoj igri pod maskama učestvujemo svi. Lično, profesionalno, emotivno, odgovorno, neodgovorno, pošteno, prljavo. Svi smo u igri i svi smo igrači sa svojim pijunom.
Na toj tabli sa poljima, nalaze se i naši poslovi. Naše firme, agencije, prodajna mesta, saloni, radnje, trafike, ofisi. I sve ono što naš posao čini poslom koji se, kao i mi našao sa maskom na licu, sa malo ili nimalo smernica, ali zato više zbunilica.
E-biznis u doba apokalipse i dan posle
Dan nakon mog sletanja, potražila sam reku. Pored nje uvek dođem do odgovora ili barem do nagoveštaja da sam na pravom putu da ga nađem. Pored vode smirim svoj nemir, a potreba da joj se približim je verovatno bila još jača, jer sam upravo stigla iz zemlje koja je ispod nivoa mora. Gde ima na stotine kanala, jezeraca, reka, plaža. Gde se na bicikli jedri ulicama kao jedrenjakom po moru.
Tog dana posle, nastao je i moj video E-biznis u doba apokalipse gde sam u kamericu rekla ono što sam prosto morala da kažem. I da sam pomislila na toliko toga što mi je ovih dana još jasnije da je jednom moralo biti.
Da virtuelna, online, internet priča naših biznisa postaje sve očiglednije važna.
Da neću više morati da tolikom broju ljudi objašnjavam šta radim i zašto je to bitno.
Kao dlanom o dlan, nova era new normalnog približila je nas “što radimo preko Interneta” onima “što im naše usluge ne trebaju” kao da distanca među nama nikada nije postojala.
Nastaviće se…
Naslovna slika: Christine Donaldson sa sajta Unsplash
Izvor: Original Magazin
Autor: Marija Trifunović
