AI i priča o Sonji

AI i priča o Sonji

od strane | 2023 | PISANJE, POSAO

Moje dve drugarice i ja smo se smrzavale u školi na drugom spratu Šeste beogradske gimnazije pored malog radijatora i starih dvokrilnih prozora iz kojih je duvala promaja. Iako su bili zatvoreni, šibao je hladan vazduh kroz njihova okna, jer verovatno nisu menjani niti restaurirani od izgradnje gimnazije davne 1933.godine. Ili nam se barem tako činilo.

Dok smo mi ćeretale naslonjene jedna uz drugu, pokušavajući da se zgrejemo, prišla nam je Sonja Žarković naš školski pedagog i pitala nas da li bi volele da sa njom popričamo o tome šta bi želele da upišemo posle završetka gimnazije. I čime bismo želele da se bavimo.

Kao devojke od nekih tada 17,18 godina koje su svoja prva sećanja o svetu oko sebe stekla s početka ’90-tih u Srbiji, a koje su nedavno doživele i bombardovanje, iznenađujuće smo imali žarku želju da o tome pričamo sa Sonjom. Ali iz perspektive nas tri u okruženju oronule škole, nervoznih profesora, zbunjenih i uplašenih roditelja i zastarelog obrazovnog sistema, sve nam je nekako izgledalo besmisleno, jer ni svet izvan ovakve škole nije izgledalo kao mesto koje nam želi dobrodošlicu. Niti mesto kome smo uopšte potrebne.

Takođe, bile smo i u nedoumici da li treba studirati i raditi ono što voliš ili samo ono što će nam donositi novac, bez obzira na to da li ćemo u tom poslu uživati. Za neke večita dilema, zar ne?

Sonja se blago nasmejala kako je to obično radila, sklonila guste šiške sa očiju i rekla nam jezikom koji se koristio krajem ’90-tih: „Drage devojke, upišete fakultete koje želite i radite ono što volite od srca, dokle god budete mogle, jer će čovek ionako biti potreban samo u poslovima koji pomažu čoveku da smanji stres kao na primer psiholog ili psihijatar ili da se fizički oporavi, na primer radeći u banji. Sve ostalo radiće kompjuteri.“

Inače, kompjuterima se tada zvalo sve ono što nije digitron (ali ne ovaj što se zove kalkulator na smart telefonu), Toki-Voki ili pejdžer. Za sve vas koji ne znate o čemu pričam, please guglajte, jer nema šanse da ću uspeti da vam objasnim. Isto tako, tada kod nas nisu postojali Spa centri već samo rehabilitaciona lečilišta, tj. banje, pa je Sonja samo o njima tada govorila.

Sa činjenicom da je samo dve-tri godine od naše priče sa Sonjom bio 11. maj 1997. dan – prekretnica za odnos između čoveka i mašine, kada je superkompjuter sa veštačkom inteligencijom (AI) Deep Blue konačno postigao ono što su programeri iz IBM-a obećavali i pobedio u šahovskom meču šampiona Garry Kasparov-a, Sonja je vrlo dobro videla u kom pravcu se kreće svet, koja će biti uloga čoveka, sve veći značaj i dominacija mašina, pa evo sve do pojave ChatGPT-a koji nam je sada otvoren za masovno korišćenje.

Mi smo i do pojave Chat GPT-a koristili AI, koristeći filtere na Instagramu i Tik Tok-u, koristeću Google Translate, pozadine u Zoom-u, IPhone grupisanje naših fotografija i mnoge druge stvari za koje možda nismo ni bili svesni da su AI.

I da li ćemo se toga u budućnosti odreći? Pa vrlo verovatno da nećemo. Gotovo sigurno nećemo.

Da li je ova nova AI era krenula punom parom i krupnim koracima napred. Jeste, i tek predstoji da to vidimo.

U kom pravcu će se razvijati i dešavati integracija nas i veštačke inteligencije (ako je to uopšte inteligencija i šta je zapravo inteligencija), stvarno nemam pojma, ali ova „uzbuna“ koja je nastala, mislim da sa razlogom uznemiruje ili barem zbunjuje grafičke dizajnere, arhitekte, kopirajtere, programere, marketere, kompozitore, video kreatore, podkastere i mnoge druge.

Za mene nije bila neočekivana, jer imala sam tu sreću da upoznam i popričam sa Sonjom koja nas na žalost od marta 2007. godine posmatra sa verovatno nekog mnogo lepšeg mesta.

Blokada i odugovlačenje u pisanju – kako ih se rešiti

od strane | 2022 | PODCAST

Kratak odgovor kako da rešite odugovlačenje i blokadu u pisanju je – Deadline! Da, da, rok do kada treba da pošaljete svoj copy, blog, članak razbija svaku blokadu i prokrastinaciju.

Naravno, tu je i prethodna, dobra, temeljna prirpema, jer pisanje je samo jedan deo procesa, a veliki deo posla čini upravo istraživanje i pripremne radnje.

Otkriću vam tajnu 😉

Nepisano pravilo je da posao traje dok traje rok, zato uvek tražite klijentu da vam kaže do kada je rok, čak i ako nije hitno da se tekst pošalje.

Hvala na još jednom online kafenisanju!

Zimski mirisi kao inspiracija

Zimski mirisi kao inspiracija

od strane | 2021 | ISKRICE

S početka decembra pozdravila sam vas sa svojih 10 predloga za lepši kraj godine koji sam i sebi želela da ulepšam. Nakon toga se povukla i javljala vam se sličicama prazničim i porodičnim i po kojom svojom rečju ili citatom. Osetila sam da mi treba povlačenje.

Nisam od onih koji se žali na predhodnu godinu, jer kada premotam film unazad, pogledam sve zahvalnosti koje sam zapisala, prebrojim svoje najdraže ljude i uvidim da su svi sada dobro i na broju, sagledam sve okolnosti, kontekst, sebe u svemu tome i sve one sa kojima sam dolazila u dodir, ne bih bila istinita kada bih se žalila.

Kraj godine mi je doneo osećaj težine na ramenima, psihičku iscrpljenost, umor od trajanja nečega što ne znamo koliko će još trajati. Nezgodna je ta nepredvidivost, osećaj da može da se zatrese pod nogama kao u nedavnom zemljotresu koji se osetio i u višespratnici u kojoj živim, a dolazi iz tačke kilometrima daleko.

Zato mi je više nego ikada trebao ventil… zaron u sebe. Zaron u knjige. Zaron u pisanje. Što manje spoljnih uticaja. Ekrana. Objavljivanja. A kada su se misli presložile, umor splasao, iscrpljenost nestala zajedno sa glavoboljama, došao je na red pogled kroz prozor, a zatom i izlazak.

Jednog neponovljivo lepog dana je taj izlazak imao miris ružine vodice, uz osećej mraza na licu i vrhovima prstiju, uz jedan divan ženski razgovor i uz osmeh plavooke devojčice. Neponovljivo.

I onda, malo po malo, dođe preokret.

Vratiš se sebi. A to osvestiš u trenutku.

Tako sam nedavno u jednom razgovoru izgovorila rečenicu da ne želim nikoga da zabavljam shvativši to dok sam tragala po kutiji imena, lica, uspomena i reči. I sve to skupa čini sublimat  sastojaka koji kaže osmehni se, ti to možeš, verujem u tebe. Šalju talas ohrabrenja i vere koji ulazi u kosti, mišiće, srce i kožu. Okreće mi pažnju koje su dobre, pokretačke, pozitivne, zbog kojih se dobro osećam i dan počinjem sa energijom koja je na takvom nivou da ne da prostora velikoj oscilaciji. Emotivnoj. Umnoj. Telesnoj.

„Though no one can go back and make a brand new start, anyone can start from now and make a brand new ending.“ — Carl Bard

Pomenula sam već zaron u pisanje, jer pisanje je dobra luka. Lekovito mesto … i ne treba tu mnogo mudrovanja. Inspiracija za pisanje se može pronaći svugde. Nekada za inspiraciju pomažu slike. Nekada zvuk muzike i rečenice koje čujete od drugih ili ih vi izgovorite. A nekada je to kao ovih dana u mom slučaju MIRIS. Tačnije više njih. Divlji kesten, neven, lavanda, ruža ili zvezdasti anis. Neverovatno kako cela teglica miriše na njega, a i kuhinja, jer sam ga skuvala sa rižom.

Zato hvatajte inspiracije u letu, čak i tamo gde im se najmanje nadate.

 

Kutija imena, lica, uspomena i reči

Kutija imena, lica, uspomena i reči

od strane | 2021 | PISANJE

Nedavno sam u jednom razgovoru izgovorila rečenicu da ne želim nikoga da zabavljam. Da zvučim i izgledam fabulozno samo zato što to neko od mene očekuje. Po merilima koje je postavio “tamo neko”.

Imam kilometražu iza sebe koju svakog dana sve više poštujem i uviđam koliko mi je važna. Koliko mi je pomogla da stignem tu gde sam sada i baš zbog nje znam da kada “zaškripi”, potražim i pretresem svoje unutrašnje fioke, skinem prašinu sa ranijih iskustava i osvrnem se oko sebe da vidim znakove pored puta.

Da svega toga nema, bauljala bih kao pogledom po napisanom tekstu u koji gledam satima i u njemu uzaludno tražim slovne greške koje jednostavno ne uspevam da vidim.

Ali ono što vidim da su mi moje godine “donele” jeste veliku kutiju punu slika koju sa radošću gledam. Na nekim slikama lica više ne mogu da se setim čija su, a ni koje ime im je dodeljeno rođenjem. Ima i onih čija lica vrlo dobro znam, ali imena su negde nestala u magli prohujalih godina. Puno je lica i imena koje vrlo dobro pamtim, ulaze mi u život kroz sećanja, a ima i onih koja ulaze kroz vrata, kroz susrete i danas.

Ta kutija kada je otvorim probudi uspomene i događaje kroz koje sam već proživela. Koje samo treba da vratim sebi u svakodnevne misli onda kada mi zatrebaju. Skrenu mi pažnju da je nešto dobro, i da to već znam. Kažu i da nešto nije dobro i daju znak za oprez. Tada mi šapnu “ma, šta će ti to”, “to si već videla i prošla” ili “okreni se oko sebe, čeka te nešto novo i bolje za tebe”.

Ta kutija je moja riznica. Moja luka u koju se vraćam, a ovi nizovi reči konak u kome odmaram svoj um pišući ono što drugi nemaju vremena niti snage da čuju. Užurbanost, brda i brda informacija, tinjajući strah i zatvorenost doveli su nas do toga da se više ne čujemo. Da ne razgovaramo, već da iz sebe izbacujemo rečenice, prekidajući jedni druge u pauzama uzimanja vazduha.

Zato je kutija tu da se važno ne zaboravi i nevažno zaboravi.

Zato su reči moćan alat progovaranja.

Autor: Marija Trifunović
Izvor: Original Magazin
Naslovna slika: Jason Leung sa sajta Unsplash

Kakva je budućnost pisanog teksta

Kakva je budućnost pisanog teksta

od strane | 2020 | PISANJE

Moje druženje sa pisanom reči kroz čitanje i pisanje broji nekoliko decenija, a moje veb druženje sa rečima na netu skoro deceniju. I stvarno, na početku beše reč, jer knjige i pismarice su bile moj svet, a njemu se kasnije priključio Blogspot, moja prva platforma za pisanje kontenta.

Ipak, danas je gotovo nezamislivo da naš dan protekne bez gledanja video klipova, animacija, fenomenalnih fotografija, slušanja podkasta, tumačenja infografika, a sve je to bilo gotovo nezamislivo u vreme dial-up internetske veze, gde je bio podvig učitavanje slike veličine 100x100px.

Tada je pisani sadržaj bio ono što smo svakodnevno, sa mnogo manje sati na netu, ali sa mnogo više pažnje, upijali kao sunđer. Komentari ispod blog postova bili su must-do nakon čitanja, a forumi izvor informacija i mesto za virtuelni dijalog.

Zvučim i sama sebi kao neki dinosaurus, ali tada nismo imali programe za pravljenje video i audio zapisa kakve sada istaliramo kao aplikacije za nekoliko minuta, a čak su i grafički programi tada bili prilično basic.

A kao to sve kod mene izgleda danas

Svaka stranica i blog post na mom veb sajtu ima barem jednu vrlo kvalitetnu fotku. Do sada sam objavila preko 50 audio i video zapisa, i koristim 5 društvenih mreža na kojima sam prilično redovna.

Iako o tome do pre dve godine nisam uopšte razmišljala, moja svakodnevica je zapravo postala kreiranje veb sadržaja opisano u 4 reči:

reč, slika, video i zvuk.

I svi ti elementi sada za mene čine jednu celinu mog izražavanja, jer jedan vizuelno-auditivni tip ličnosti kao ja se u tome oseća 100% u dobro.

Ono što je zapravo zanimljivo je da je danas najjednostavnije stvarati audio i video sadržaj. Mogu da uzmem svoj telefon i da se snimim u dva klika. Mogu da taj zapis obradim sa još 3 klika. I uz još par klikova sve je na netu i „šeta“ se po mrežama.

Takođe, tokom poslednjih godina došla sam do zaključka da ljudi očekuju nešto više od reči. Žele potpuno audio-vizuelno iskustvo ili barem nešto što mogu da vide.

Pa da li se ljudi onda sve manje oslanjaju na pisanu reč?
Hoćemo li doći do tačke u kojoj će pisani sadržaj biti u potpunosti napušten?

reč, slika, video i zvuk

Gde je nestala potreba za rečima

Možda sam se to pitala do prošle godine, ali od ove godine mi je potpuno jasno. NIGDE. Nije nestala nigde, tu je i ne jenjava.

Kupovina knjiga u papiru raste.

Na Kindlu se ne smanjuje broj objavljenih naslova e-knjiga.

Poezija se vratila na velika vrata.

Blog sekcije na sajtovima se pojavljuju i gde nisu bile ranije planirane.

E-magazini pored redovnih članaka uvode Blog odeljke, čak i neke blog postove objavljuju u printu.

Newsletter je jedan od najboljih marketing alata.

E-commerce sajtovi, Amazon i slični vape za dobro napisanim opisima proizvoda.

Instagram, Facebook, Pinterest ili Linkedin post bez dobrog opisa se ne smatra vrednim pažnje.

Svaka marketing kampanja ne može se zamisliti bez dobrog copywrtiter-a.

I da ne nabrajam dalje.

A zašto je to tako

Mislim da je razloga mnogo, ali navešću ih ovde barem desetak.

Što bi rekao Stiven King „Knjiga je jedinstvena, prenosiva magija“. Verujem da već znate ili ste barem čuli da je poezija najuzvišeniji vid umetnosti.

Kada govorimo o vebu, mnogo ljudi preferira pisani sadržaj više nego bilo šta drugo. Mnogo im više prija, jer nije „agresivan“ za konzumiranje.

Za neke je razlog još uvek slaba brzina interneta ili možda ne žele da preuzimaju aplikaciju samo da bi nešto slušali ili gledali.

Neki vole, čak i ako slušaju podkaste, da radije čitaju transkripte epizoda.

Ono što je svakako još jedan razlog zbog kojeg pisani sadržaj neće nestati iz naše svakodnevice jeste njegov uticaj na pretraživače. Iako Google sada u rezultate pretrage uključuje video zapise i druge vizuelne formate, većina indeksiranja je u formi teksta.

Praktično gledano, možete lako potražiti reč ili frazu na stranici teksta, a mnogo je teže pronaći određene informacije u video ili audio snimku (osim ako autor nije dostavio transkript ili indeks sa vremenskim odrednicama).

Kada posmatram nas kreatore sadržaja, audio i video oprema postaje jeftinija za kupovinu i lakša za upotrebu, ali je za njeno korišćenje, a kasnije i editovanje, potrebno više vremena. A kod pisanja, otvori se Word, GoogleDoc ili novi WordPress dokument i reči teku sve dok se ne pritisne „Publish“ i to je to.

Iz ugla urednika portala i magazina, reči je mnogo lakše promeniti u poređenju sa audio i video zapisima. Koliko mi se samo puta desilo da sam slušala neku svoju epizodu podkasta i shvatila da sam grešila, propustila da nešto kažem ili pričala previše. Naravno, editovanje prethodi svakoj objavi, ali ukrajanja i ponovna spajanja zvuka i/ili videa su složenija u poređenju sa uređivanjem teksta.

I za kraj ovog blog posta, moje mišljenje je da je ravnoteža i raznovrsnost sadržaja mera stvari na internetu. Tekstovi definitivno ne bi trebalo da budu jedini mediji, već jedan od alata za komunikaciju (zajedno sa videom, audio zapisima i slikama).

Uz video se sjajno može prikazati tvoja ličnosti i ko si u stvari, a to ti pomaže da izgradiš poverenje i kredibilitet.

Audio sadržaj je jedan od najintimnijih i uz njega slušalac zbog nedostatka vizuelnog sadržaja koristi veći stepen pažnju pri konzumaciji.

Ali neki autori su zaista fenomenalni pisci i to je ono po čemu su prepoznatljivii zato njihove reči ostavljaju odjek i bez slike i bez zvuka.

Šta ti misliš? Hoće li pisani sadržaj nestati sa neta ili će uvek biti njegov deo?

Autor: Marija Trifunović

Izvor: Original Magazin

Slike: Iz lične arhive

error: Content is protected !!