Koraci u svakodnevici koji nam dane čine boljim je epizoda koja se nastavlja na predhodnu podcast epizodu u kojoj sam pričala o važnosti rada sa koučem, mentorom ili savetnikom kada imamo nedoumice, zaglavljenost ili nam jednostavno treba podrška. U ovoj pričam o tome šta mi možemo da uradimo kako bi nam svaki dan bio što je moguće ispunjeniji i uspešniji.
Prethodna podcast epizoda je OVDE
Hvala na još jednom online kafenisanju!
Imam kilometražu iza sebe koju svakog dana sve više poštujem i uviđam koliko mi je važna. Koliko mi je pomogla da stignem tu gde sam sada i baš zbog nje znam da kada “zaškripi”, potražim i pretresem svoje unutrašnje fioke, skinem prašinu sa ranijih iskustava i osvrnem se oko sebe da vidim znakove pored puta.
Da svega toga nema, bauljala bih kao pogledom po napisanom tekstu u koji gledam satima i u njemu uzaludno tražim slovne greške koje jednostavno ne uspevam da vidim.
Ali ono što vidim da su mi moje godine “donele” jeste veliku kutiju punu slika koju sa radošću gledam. Na nekim slikama lica više ne mogu da se setim čija su, a ni koje ime im je dodeljeno rođenjem. Ima i onih čija lica vrlo dobro znam, ali imena su negde nestala u magli prohujalih godina. Puno je lica i imena koje vrlo dobro pamtim, ulaze mi u život kroz sećanja, a ima i onih koja ulaze kroz vrata, kroz susrete i danas.
Ta kutija kada je otvorim probudi uspomene i događaje kroz koje sam već proživela. Koje samo treba da vratim sebi u svakodnevne misli onda kada mi zatrebaju. Skrenu mi pažnju da je nešto dobro, i da to već znam. Kažu i da nešto nije dobro i daju znak za oprez. Tada mi šapnu “ma, šta će ti to”, “to si već videla i prošla” ili “okreni se oko sebe, čeka te nešto novo i bolje za tebe”.
Ta kutija je moja riznica. Moja luka u koju se vraćam, a ovi nizovi reči konak u kome odmaram svoj um pišući ono što drugi nemaju vremena niti snage da čuju. Užurbanost, brda i brda informacija, tinjajući strah i zatvorenost doveli su nas do toga da se više ne čujemo. Da ne razgovaramo, već da iz sebe izbacujemo rečenice, prekidajući jedni druge u pauzama uzimanja vazduha.
Zato je kutija tu da se važno ne zaboravi i nevažno zaboravi.
Zato su reči moćan alat progovaranja.
Autor: Marija Trifunović
Izvor: Original Magazin
Naslovna slika: Jason Leung sa sajta Unsplash
Naslov ove epizode vam sve govori, a verujem da će barem neki od ovih mojih predloga vas i one oko vas učiniti ispunjenijim i ulepšati završetak ove godine.
Ako želite da popunite mini anketu, ovo je link: OVDE
Hvala na još jednom online kafenisanju!
Kratko i nadam se jasno vam u ovoj epizodi pričam o 4 stvari za koje smatram da ne morate da radite čak i ako vam se to nameće kao ispravno, In, aktuelno, must -have, must – do i slično tome.
Hvala na još jednom online kafenisanju!
Pre samo četiri meseca, tik kako sam sletela na Surčinski aerodrom letom iz Amsterdama, sva zbunjena i nestrpljiva, cupkala sam ispred kućice za pasošku kontrolu u želji da mi policajka što pre vrati pasoš i da znak da prođem. U tom mometu, taj znak je značio toliko toga.
Da je sve u redu.
Da mogu da uđem u svoju zemlju.
Da mi niko neće reći “Morate se vratiti odakle ste došli, jer tako nam je rečeno”.
Da ne moram da prebledim kao momak pre mene koji je nekim čudom stigao iz Amerike, a onda shvatio da prvim sledećim letom mora da se vrati. I da mu rečenica “Ali roditelji me čekaju” i sav stres koji je pretrpeo ne znače ama baš ništa.
Da se sve menja iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan.
Da sa maskom na licu koju sam prvi put tada stavila u avionu, počinje neka nova era pod maskama, pod velom neistina, konfuznih dešavanja, globalnog zbuna, svetske pandemije protesta, a sve to u momentu kada nam se poručuje da nastupa New Normal.
Pa, da li je onda sve u redu? Da li je normano? Ili New Normalno.
Mnogo toga uopšte nije New. Normalno je prilično rastegljiv pojam. Ali ono što je New jesu neka nova pravila igre, u čijoj kutiji postoji tabla, kockice, pijuni, kartice, ali nema uputstva za igru. Ili ga barem mnogi od nas nisu našli.
U ovoj igri pod maskama učestvujemo svi. Lično, profesionalno, emotivno, odgovorno, neodgovorno, pošteno, prljavo. Svi smo u igri i svi smo igrači sa svojim pijunom.
Na toj tabli sa poljima, nalaze se i naši poslovi. Naše firme, agencije, prodajna mesta, saloni, radnje, trafike, ofisi. I sve ono što naš posao čini poslom koji se, kao i mi našao sa maskom na licu, sa malo ili nimalo smernica, ali zato više zbunilica.
Dan nakon mog sletanja, potražila sam reku. Pored nje uvek dođem do odgovora ili barem do nagoveštaja da sam na pravom putu da ga nađem. Pored vode smirim svoj nemir, a potreba da joj se približim je verovatno bila još jača, jer sam upravo stigla iz zemlje koja je ispod nivoa mora. Gde ima na stotine kanala, jezeraca, reka, plaža. Gde se na bicikli jedri ulicama kao jedrenjakom po moru.
Tog dana posle, nastao je i moj video E-biznis u doba apokalipse gde sam u kamericu rekla ono što sam prosto morala da kažem. I da sam pomislila na toliko toga što mi je ovih dana još jasnije da je jednom moralo biti.
Da virtuelna, online, internet priča naših biznisa postaje sve očiglednije važna.
Da neću više morati da tolikom broju ljudi objašnjavam šta radim i zašto je to bitno.
Kao dlanom o dlan, nova era new normalnog približila je nas “što radimo preko Interneta” onima “što im naše usluge ne trebaju” kao da distanca među nama nikada nije postojala.
Nastaviće se…
Naslovna slika: Christine Donaldson sa sajta Unsplash
Izvor: Original Magazin
Autor: Marija Trifunović
