Imam kilometražu iza sebe koju svakog dana sve više poštujem i uviđam koliko mi je važna. Koliko mi je pomogla da stignem tu gde sam sada i baš zbog nje znam da kada “zaškripi”, potražim i pretresem svoje unutrašnje fioke, skinem prašinu sa ranijih iskustava i osvrnem se oko sebe da vidim znakove pored puta.
Da svega toga nema, bauljala bih kao pogledom po napisanom tekstu u koji gledam satima i u njemu uzaludno tražim slovne greške koje jednostavno ne uspevam da vidim.
Ali ono što vidim da su mi moje godine “donele” jeste veliku kutiju punu slika koju sa radošću gledam. Na nekim slikama lica više ne mogu da se setim čija su, a ni koje ime im je dodeljeno rođenjem. Ima i onih čija lica vrlo dobro znam, ali imena su negde nestala u magli prohujalih godina. Puno je lica i imena koje vrlo dobro pamtim, ulaze mi u život kroz sećanja, a ima i onih koja ulaze kroz vrata, kroz susrete i danas.
Ta kutija kada je otvorim probudi uspomene i događaje kroz koje sam već proživela. Koje samo treba da vratim sebi u svakodnevne misli onda kada mi zatrebaju. Skrenu mi pažnju da je nešto dobro, i da to već znam. Kažu i da nešto nije dobro i daju znak za oprez. Tada mi šapnu “ma, šta će ti to”, “to si već videla i prošla” ili “okreni se oko sebe, čeka te nešto novo i bolje za tebe”.
Ta kutija je moja riznica. Moja luka u koju se vraćam, a ovi nizovi reči konak u kome odmaram svoj um pišući ono što drugi nemaju vremena niti snage da čuju. Užurbanost, brda i brda informacija, tinjajući strah i zatvorenost doveli su nas do toga da se više ne čujemo. Da ne razgovaramo, već da iz sebe izbacujemo rečenice, prekidajući jedni druge u pauzama uzimanja vazduha.
Zato je kutija tu da se važno ne zaboravi i nevažno zaboravi.
Zato su reči moćan alat progovaranja.
Autor: Marija Trifunović
Izvor: Original Magazin
Naslovna slika: Jason Leung sa sajta Unsplash
