Moje druženje sa pisanom reči kroz čitanje i pisanje broji nekoliko decenija, a moje veb druženje sa rečima na netu skoro deceniju. I stvarno, na početku beše reč, jer knjige i pismarice su bile moj svet, a njemu se kasnije priključio Blogspot, moja prva platforma za pisanje kontenta.

Ipak, danas je gotovo nezamislivo da naš dan protekne bez gledanja video klipova, animacija, fenomenalnih fotografija, slušanja podkasta, tumačenja infografika, a sve je to bilo gotovo nezamislivo u vreme dial-up internetske veze, gde je bio podvig učitavanje slike veličine 100x100px.

Tada je pisani sadržaj bio ono što smo svakodnevno, sa mnogo manje sati na netu, ali sa mnogo više pažnje, upijali kao sunđer. Komentari ispod blog postova bili su must-do nakon čitanja, a forumi izvor informacija i mesto za virtuelni dijalog.

Zvučim i sama sebi kao neki dinosaurus, ali tada nismo imali programe za pravljenje video i audio zapisa kakve sada istaliramo kao aplikacije za nekoliko minuta, a čak su i grafički programi tada bili prilično basic.

A kao to sve kod mene izgleda danas

Svaka stranica i blog post na mom veb sajtu ima barem jednu vrlo kvalitetnu fotku. Do sada sam objavila preko 50 audio i video zapisa, i koristim 5 društvenih mreža na kojima sam prilično redovna.

Iako o tome do pre dve godine nisam uopšte razmišljala, moja svakodnevica je zapravo postala kreiranje veb sadržaja opisano u 4 reči:

reč, slika, video i zvuk.

I svi ti elementi sada za mene čine jednu celinu mog izražavanja, jer jedan vizuelno-auditivni tip ličnosti kao ja se u tome oseća 100% u dobro.

Ono što je zapravo zanimljivo je da je danas najjednostavnije stvarati audio i video sadržaj. Mogu da uzmem svoj telefon i da se snimim u dva klika. Mogu da taj zapis obradim sa još 3 klika. I uz još par klikova sve je na netu i „šeta“ se po mrežama.

Takođe, tokom poslednjih godina došla sam do zaključka da ljudi očekuju nešto više od reči. Žele potpuno audio-vizuelno iskustvo ili barem nešto što mogu da vide.

Pa da li se ljudi onda sve manje oslanjaju na pisanu reč?
Hoćemo li doći do tačke u kojoj će pisani sadržaj biti u potpunosti napušten?

Gde je nestala potreba za rečima

Možda sam se to pitala do prošle godine, ali od ove godine mi je potpuno jasno. NIGDE. Nije nestala nigde, tu je i ne jenjava.

Kupovina knjiga u papiru raste.

Na Kindlu se ne smanjuje broj objavljenih naslova e-knjiga.

Poezija se vratila na velika vrata.

Blog sekcije na sajtovima se pojavljuju i gde nisu bile ranije planirane.

E-magazini pored redovnih članaka uvode Blog odeljke, čak i neke blog postove objavljuju u printu.

Newsletter je jedan od najboljih marketing alata.

E-commerce sajtovi, Amazon i slični vape za dobro napisanim opisima proizvoda.

Instagram, Facebook, Pinterest ili Linkedin post bez dobrog opisa se ne smatra vrednim pažnje.

Svaka marketing kampanja ne može se zamisliti bez dobrog copywrtiter-a.

I da ne nabrajam dalje.

A zašto je to tako

Mislim da je razloga mnogo, ali navešću ih ovde barem desetak.

Što bi rekao Stiven King „Knjiga je jedinstvena, prenosiva magija“. Verujem da već znate ili ste barem čuli da je poezija najuzvišeniji vid umetnosti.

Kada govorimo o vebu, mnogo ljudi preferira pisani sadržaj više nego bilo šta drugo. Mnogo im više prija, jer nije „agresivan“ za konzumiranje.

Za neke je razlog još uvek slaba brzina interneta ili možda ne žele da preuzimaju aplikaciju samo da bi nešto slušali ili gledali.

Neki vole, čak i ako slušaju podkaste, da radije čitaju transkripte epizoda.

Ono što je svakako još jedan razlog zbog kojeg pisani sadržaj neće nestati iz naše svakodnevice jeste njegov uticaj na pretraživače. Iako Google sada u rezultate pretrage uključuje video zapise i druge vizuelne formate, većina indeksiranja je u formi teksta.

Praktično gledano, možete lako potražiti reč ili frazu na stranici teksta, a mnogo je teže pronaći određene informacije u video ili audio snimku (osim ako autor nije dostavio transkript ili indeks sa vremenskim odrednicama).

Kada posmatram nas kreatore sadržaja, audio i video oprema postaje jeftinija za kupovinu i lakša za upotrebu, ali je za njeno korišćenje, a kasnije i editovanje, potrebno više vremena. A kod pisanja, otvori se Word, GoogleDoc ili novi WordPress dokument i reči teku sve dok se ne pritisne „Publish“ i to je to.

Iz ugla urednika portala i magazina, reči je mnogo lakše promeniti u poređenju sa audio i video zapisima. Koliko mi se samo puta desilo da sam slušala neku svoju epizodu podkasta i shvatila da sam grešila, propustila da nešto kažem ili pričala previše. Naravno, editovanje prethodi svakoj objavi, ali ukrajanja i ponovna spajanja zvuka i/ili videa su složenija u poređenju sa uređivanjem teksta.

I za kraj ovog blog posta, moje mišljenje je da je ravnoteža i raznovrsnost sadržaja mera stvari na internetu. Tekstovi definitivno ne bi trebalo da budu jedini mediji, već jedan od alata za komunikaciju (zajedno sa videom, audio zapisima i slikama).

Uz video se sjajno može prikazati tvoja ličnosti i ko si u stvari, a to ti pomaže da izgradiš poverenje i kredibilitet.

Audio sadržaj je jedan od najintimnijih i uz njega slušalac zbog nedostatka vizuelnog sadržaja koristi veći stepen pažnju pri konzumaciji.

Ali neki autori su zaista fenomenalni pisci i to je ono po čemu su prepoznatljivii zato njihove reči ostavljaju odjek i bez slike i bez zvuka.

Šta ti misliš? Hoće li pisani sadržaj nestati sa neta ili će uvek biti njegov deo?

Autor: Marija Trifunović

Izvor: Original Magazin

Slike: Iz lične arhive