Moje dve drugarice i ja smo se smrzavale u školi na drugom spratu Šeste beogradske gimnazije pored malog radijatora i starih dvokrilnih prozora iz kojih je duvala promaja. Iako su bili zatvoreni, šibao je hladan vazduh kroz njihova okna, jer verovatno nisu menjani niti restaurirani od izgradnje gimnazije davne 1933.godine. Ili nam se barem tako činilo.

Dok smo mi ćeretale naslonjene jedna uz drugu, pokušavajući da se zgrejemo, prišla nam je Sonja Žarković naš školski pedagog i pitala nas da li bi volele da sa njom popričamo o tome šta bi želele da upišemo posle završetka gimnazije. I čime bismo želele da se bavimo.

Kao devojke od nekih tada 17,18 godina koje su svoja prva sećanja o svetu oko sebe stekla s početka ’90-tih u Srbiji, a koje su nedavno doživele i bombardovanje, iznenađujuće smo imali žarku želju da o tome pričamo sa Sonjom. Ali iz perspektive nas tri u okruženju oronule škole, nervoznih profesora, zbunjenih i uplašenih roditelja i zastarelog obrazovnog sistema, sve nam je nekako izgledalo besmisleno, jer ni svet izvan ovakve škole nije izgledalo kao mesto koje nam želi dobrodošlicu. Niti mesto kome smo uopšte potrebne.

Takođe, bile smo i u nedoumici da li treba studirati i raditi ono što voliš ili samo ono što će nam donositi novac, bez obzira na to da li ćemo u tom poslu uživati. Za neke večita dilema, zar ne?

Sonja se blago nasmejala kako je to obično radila, sklonila guste šiške sa očiju i rekla nam jezikom koji se koristio krajem ’90-tih: „Drage devojke, upišete fakultete koje želite i radite ono što volite od srca, dokle god budete mogle, jer će čovek ionako biti potreban samo u poslovima koji pomažu čoveku da smanji stres kao na primer psiholog ili psihijatar ili da se fizički oporavi, na primer radeći u banji. Sve ostalo radiće kompjuteri.“

Inače, kompjuterima se tada zvalo sve ono što nije digitron (ali ne ovaj što se zove kalkulator na smart telefonu), Toki-Voki ili pejdžer. Za sve vas koji ne znate o čemu pričam, please guglajte, jer nema šanse da ću uspeti da vam objasnim. Isto tako, tada kod nas nisu postojali Spa centri već samo rehabilitaciona lečilišta, tj. banje, pa je Sonja samo o njima tada govorila.

Sa činjenicom da je samo dve-tri godine od naše priče sa Sonjom bio 11. maj 1997. dan – prekretnica za odnos između čoveka i mašine, kada je superkompjuter sa veštačkom inteligencijom (AI) Deep Blue konačno postigao ono što su programeri iz IBM-a obećavali i pobedio u šahovskom meču šampiona Garry Kasparov-a, Sonja je vrlo dobro videla u kom pravcu se kreće svet, koja će biti uloga čoveka, sve veći značaj i dominacija mašina, pa evo sve do pojave ChatGPT-a koji nam je sada otvoren za masovno korišćenje.

Mi smo i do pojave Chat GPT-a koristili AI, koristeći filtere na Instagramu i Tik Tok-u, koristeću Google Translate, pozadine u Zoom-u, IPhone grupisanje naših fotografija i mnoge druge stvari za koje možda nismo ni bili svesni da su AI.

I da li ćemo se toga u budućnosti odreći? Pa vrlo verovatno da nećemo. Gotovo sigurno nećemo.

Da li je ova nova AI era krenula punom parom i krupnim koracima napred. Jeste, i tek predstoji da to vidimo.

U kom pravcu će se razvijati i dešavati integracija nas i veštačke inteligencije (ako je to uopšte inteligencija i šta je zapravo inteligencija), stvarno nemam pojma, ali ova „uzbuna“ koja je nastala, mislim da sa razlogom uznemiruje ili barem zbunjuje grafičke dizajnere, arhitekte, kopirajtere, programere, marketere, kompozitore, video kreatore, podkastere i mnoge druge.

Za mene nije bila neočekivana, jer imala sam tu sreću da upoznam i popričam sa Sonjom koja nas na žalost od marta 2007. godine posmatra sa verovatno nekog mnogo lepšeg mesta.